Истраживачи Удружења за одрживи развој и очување природних станишта Србије “ХабиПрот” из Новог Сада и Природно-математичког факултета у Крагујевцу су средином маја на подручју Парка природе “Златибор” открили станиште и први пут утврдили присуство нове врсте дневног лептира у Србији, Papilio alexanor, а врста је добила народни назив соколов репак. Ово је званично 202. врста дневног лептира у Србији и једна је од најинтригантнијих врста у Европи.
Ентомолози доцент др Филип Вукајловић, Коста Рељић, Бојана Војновић и Милош Костић су забележили соколовог репка на сувом и топлом серпентинском станишту, у склопу Парка природе “Златибор”, на обронцима доњег дела кањона реке Увац, непосредно изнад манастира Увац. Неколико дана касније, проширена група истраживача, др Филип Вукајловић, Иван Тот, Милан Ђурић и Мирослав Миљевић су поново потврдили присуство ове врсте на истом и на још локалитета на Златибору, чиме су установили да се ради о популацији ове врсте у Србији.
Соколов репак је типична понтско-медитеранска врста, распрострањена од Шпаније, преко југа Француске, северне Италије, Јадранске обале, Грчке, Турске и Мале Азије, па све до Кавказа и Ирана. У земљама Западног Балкана, подаци о присуству соколовог репка су познати из прве половине XX века, а десетинама година овај лептир није бележен у овим земљама. Од 2015. године, поново је пронађена у Северној Македонији, Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Услед близине налаза овог лептира из суседних земаља (кањон Невидио у Црној Гори и Радуша у Северној Македонији), као и утицаја климатских промена, али и недовољне истражености Србије, било је очекивано да је врста присутна и код нас, пре свега у Прешевској котлини и Долини Пчиње.
Соколов репак је један од наших најкрупнијих дневних лептира, а изгледом подсећа на наше честе врсте, ластиног репка и пругастог једрилца (више фотографија можете пронаћи на Алцифрон сајту). Обликом и бојом подсећа на ластинг репка, а уздужним тиграстим пругама и карактеристичним летом, на пругастог једрилца. Народни назив “соколов репак” добио је по угледу на рођака, ластиног репка, али је назван по сивом соколу, који на репу има пругасте шаре.
Настањује топла и отворена станишта, углавном косине клисура и кањона, где су присутне биљке којом се гусенице хране, а то су неке врсте из породице штитоноша. Често је локалан, па се може наћи увек на малом простору.
Детаљније о првом налазу соколовог репка у Србији можете прочитати у научном часопису Kragujevac Journal of Science. Такође, у изради је и нова научно-популарна књига, приручник “Дневни лептири Србије” у издању ХабиПрота, а ту ћете моћи да пронађете више о овој веома занимљивој и значајног групи инсеката.